Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

Oči­to je da je i Bo­ris Jelj­cin pri­hva­tio do­sta oba­ve­za. Obe­ćao je da ne­će jav­no kri­ti­ko­va­ti svog na­sled­ni­ka. Ali, ni Pu­tin ni­je mo­gao da kri­ti­ku­je pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je i nje­go­vo ustroj­stvo dr­ža­ve, ko­je je on stvo­rio. Jelj­cin je mo­gao mir­no da ide na od­mor, a da se ne pla­ši taj­nog re­fe­ra­ta, slič­nog Hru­ščo­vlje­vom, ko­ji je pod­ne­sen na XX kon­gre­su KPSS 1956. go­di­ne, ka­da je osu­đen Sta­lji­nov zlo­čin i sru­šen kult lič­nost. Jelj­cin ni­je že­lio da se na­đe ni u ta­kvoj po­zi­ci­ji, u ka­kvoj se na­šao i Ni­ki­ta Hru­ščov, po­sli­je pri­nud­ne ostav­ke u ok­to­bru 1964. go­di­ne.
Ne­spor­no je da je Pu­tin pri­stao da ne mi­je­nja Ustav Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. U tom slu­ča­ju je sa­svim ja­sno da će no­vi pred­sjed­nik mo­ći da osta­ne na ovom mje­stu naj­vi­še dva man­da­ta, na­rav­no, ako us­pi­je da obez­bi­je­di se­bi dru­gi man­dat. U obla­sti eko­no­mi­je i u unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci ni­je bi­lo po­tre­be da se utvr­đu­ju ne­ka­kve oba­ve­ze, jer je Pu­tin lič­no sma­trao da je ne­do­pu­sti­vo vr­ši­ti pr­o­vje­ru iz­vr­še­ne pri­va­ti­za­ci­je, ko­ja je pro­ve­de­na 90-ih go­di­na, bez ob­zi­ra na pro­pu­ste i nje­nu ne­sum­nji­vu ne­pra­vil­nost. Ni­ko od bli­skih Pu­ti­no­vih li­be­ral­nih eko­no­mi­sta ni­je čak ni po­mi­njao to pi­ta­nje. Mno­gi od tih eko­no­mi­sta i ad­mi­ni­stra­ti­va­ca i ra­ni­je su za­jed­no ra­di­li sa Ana­to­li­jem So­bač­kom i V. Pu­ti­nom u Sankt Pe­ter­bur­gu i pro­vo­di­li pri­va­ti­za­ci­ju u tom gra­du, pre­ma uput­stvi­ma Ana­to­li­ja Ču­baj­sa. I u vla­di­noj i u pred­sjed­nič­koj ad­mi­ni­stra­ci­ji na­sta­vi­li su da ra­de na svim va­žnim mje­sti­ma eko­no­mi­sti, ko­ji su po­sta­vlje­ni još u vri­je­me Je­go­ra Gaj­da­ra i Vik­to­ra Čer­no­mir­di­na. Od­stra­nje­ne su sa­mo omra­že­ne ili pre­ten­ci­o­zne lič­no­sti. Ras­po­re­đi­va­nje A. Ču­baj­sa na no­vo rad­no mje­sto pred­sjed­ni­ka Uprav­nog od­bo­ra RAO „ JES“ ta­ko­đe je, naj­vje­ro­vat­ni­je, dio do­go­vo­ra Jelj­ci­na i Pu­ti­na.
Kad je u pi­ta­nju Bo­ris Be­re­zov­ski, Jelj­cin ni­je do­go­vo­rio ni­ka­kve po­vla­sti­ce, ni­ti pri­vi­le­gi­je za nje­ga. Su­de­ći pre­ma svim na­zna­ka­ma, za­htje­vi tog „oli­gar­ha“ odav­no su već op­te­re­ći­va­li i Jelj­ci­na lič­no. Jelj­cin je jed­nom i re­kao o to­me u jed­nom od svo­jih pr­vih ve­li­kih in­ter­vjua za ru­ske me­di­je: „Sve u sve­mu, Be­re­zov­ski je pra­vio vi­še šte­te, ne­go ko­ri­sti. On ni­je ra­dio, već je sme­tao. Za­to je Pu­tin do­bro ura­dio što je za­u­zeo ta­ko oštar stav pre­ma Be­re­zov­skom i dru­gim ta­ko­zva­nim oli­gar­si­ma. Ja sam po­dr­žao u to­me Vla­di­mi­ra Vla­di­mi­ro­vi­ča“. U „ta­ko­zva­ne oli­ga­he“ Jelj­cin je bez­u­slov­no svr­sta­vao i Vla­di­mi­ra Gu­sinj­skog, ko­ji je uvi­jek bio pri­je pro­tiv­nik, ne­go sa­ve­znik pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je.
Bo­ris Jelj­cin je na­pu­stio Kremlj 31. de­cem­bra oko je­dan sat po pod­ne, obra­tiv­ši se pri­sut­ni­ma i Pu­ti­nu, ko­ji ga je is­pra­ćao, sa ri­je­či­ma: „Ču­vaj­te Ru­si­ju.“ Još u pu­tu pre­ma da­či, za­zvo­nio je te­le­fon. To je bio pred­sjed­nik SAD-a Bil Klin­ton, pri­mi­jet­no uz­ne­mi­ren neo­če­ki­va­nim obr­ti­ma u Kre­mlju. U Va­šing­to­nu je bi­la još noć, ali Klin­ton ni­je htio da če­ka sva­nu­će. Me­đu­tim, Jelj­cin ni­je že­lio da raz­go­va­ra i za­mo­lio je ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka da ga po­zo­ve ka­sni­je, tj. oko 17 ča­so­va. Ra­ni­je ni­ka­da ni­je do­zvo­lja­vao se­bi ta­ko ne­što. Po­zi­va je bi­lo mno­go i po do­la­sku u „Gor­ki-9“. Ali, Jelj­cin ni­je že­lio ni sa kim da raz­go­va­ra. On je le­gao da spa­va i za­mo­lio da ga ne bu­de bar dva sa­ta.
Ka­ko je već po­zna­to, Vla­di­mir Pu­tin je pro­veo no­vo­go­di­šnju noć u Če­če­ni­ji – u Gu­der­me­su. Ali, već 1.j anu­a­ra 2000. go­di­ne Jelj­cin je po­zvao Pu­ti­na i nje­go­vu su­pru­gu Ljud­mi­lu u svo­ju re­zi­den­ci­ju na pelj­me­ne (vr­sta je­la). Na po­ma­lo za­ka­šnje­li do­ček No­ve go­di­ne, Bo­ris Jelj­cin je ta­ko­đe po­zvao mi­ni­stra od­bra­ne mar­ša­la Igo­ra Ser­ge­je­va i še­fa svo­ga ka­bi­ne­ta Alek­san­dra Vo­lo­ši­na sa že­na­ma. Tu se raz­go­va­ra­lo i na­zdra­vlja­lo pra­zni­ku, ali bi­lo je i dru­gih zdra­vi­ca. Go­sti su se raz­i­šli tek po­sli­je po­no­ći.
Sle­de­ćeg da­na Bo­ris Jelj­cin od­le­tio je za Izra­el u Vi­tle­jem na pro­sla­vu 2000 go­di­na hri­šćan­stva. Pri­mi­li su ga kao ak­tu­el­nog pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Kad se vra­tio u Mo­skvu, Jelj­cin je za­jed­no sa su­pru­gom i kćer­kom Ta­tja­nom oti­šao u Balj­šoj te­a­tar na uru­či­va­nje go­di­šnje na­gra­de „Tri­jumf“. On se ner­vi­rao i pla­šio ne­ga­tiv­ne re­ak­ci­je pri­sut­nih. Ali, nje­go­vo po­ja­vlji­va­nje u lo­ži je po­zdra­vlje­no apla­u­zi­ma. Jelj­cin je bio za­pre­pa­šćen i po­tre­sen, ma­da se ve­ći­na lju­di iskre­no ra­do­va­la što je već jed­nom oti­šao i ve­ći­na pri­sut­nih je po­zdra­vi­la nje­go­vu ostav­ku.
U svo­jim me­mo­a­ri­ma, Bo­ris Jelj­cin je otvo­re­no go­vo­rio da je u pr­vim sed­mi­ca­ma, na­kon pod­no­še­nja ostav­ke, osje­tio pra­zni­nu, usa­mlje­nost, pa čak i tu­gu. Na nje­go­vom pi­sa­ćem sto­lu ni­je bi­lo ni­če­ga i ni­je mo­rao da pot­pi­su­je ni­ka­kva do­ku­men­ta. Sje­ća se i ju­tra 9. ja­nu­a­ra 2000. go­di­ne, kad je u svom ka­bi­ne­tu pri­šao sto­lu i po­di­gao sa pul­ta te­le­fon­sku slu­ša­li­cu za spe­ci­jal­ne ve­ze. Ni­je bi­lo ni­ka­kvog sig­na­la. Pred­sjed­ni­kov te­le­fon ni­je ra­dio. Jelj­cin je bio uz­ne­mi­ren i ne­re­vo­zan. On ni­je imao ni­ka­kve po­tre­be da da­lje osta­ne u ka­bi­ne­tu i iza­šao je u sa­lu za pri­je­me. Mo­gu­će je da se tog mo­men­ta sje­tio Mi­ha­i­la Gor­ba­čo­va, ka­da je ostao bez te­le­fon­skih ve­za u Fo­ro­su. U ovom slu­ča­ju to je bio teh­nič­ki za­stoj u si­ste­mu spe­ci­jal­nih ve­za, jer su ih pre­mje­šta­li u ka­bi­net no­vog pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Ta­kve ši­fre i ve­ze je mo­gao da ko­ri­sti sa­mo je­dan čo­vjek – ak­tu­el­ni pred­sjed­nik.
Is­pred svog 69-og ro­đen­da­na kra­jem ja­nu­a­ra, pr­vi put na­kon pod­no­še­nja ostav­ke, Bo­ris Jelj­cin je od­lu­čio da ode u Kremlj, jer je bio za­ka­zan su­sret sa no­vi­na­ri­ma „za­du­že­nim“ za pred­sjed­ni­ke. Po­sli­je obo­stra­nog po­zdra­vlja­nja i raz­mje­ne po­klo­na, Jelj­cin je svra­tio u ka­bi­net kod Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. „Mo­gu li da sjed­nem u pred­sjed­nič­ku fo­te­lju?“ – pi­tao je pr­vi pred­sjed­nik svo­ga na­sled­ni­ka. U nje­mu se još uvi­jek ni­je sti­ša­la ja­ka že­lja za vla­šću.
(NA­STA­VI­ćE SE)